Ostavili  smo (1941) sve što nas je vezivalo za detinjstvo i prvu mladost, sve ono što će biti celog života jedina autentična unutrašnja svetlost i duhovna energija. BK

ZAVIČAJNA ZBIRKA BOŠKA KARANOVIĆA 
NACIONALNI SPOMENIK Bosne i Hercegovine
Zavičajna zbirka Boška Karanovića PDF
Razgovor o zbirci sa Salihom Suljanovićem na Youtubu
najava Grafičkog memoriala ”Boško Karanović” jun 2015

 

*Šta je moj zavičaj?

Moj zavičaj je Bosanska Krupa… I sada kada izgovorim to ime -uzbudim se . Često živim s najranijim detinjstvom, sa svojom avlijom, sa svojom kućom i sa svojom porodicom. Najviše cenim to vaspitanje iz kuće i uveren sam da je ono osnovno iako, jasno ne stavljam ni školsko u drugi red.

U trećem razredu gimnazije, to je sada, valjda sedmi razred osnovne, opsesija mi je bila umetnička fotografija. one su čak bile i izlagane. Sačuvao sam negative do danas. Fotografija je, možda, bila moj prvi kontakt sa nečim, neću reći likovnim, već – stvaralačkim.

 
 Karanove fotografije B. Krupe i Ostrožca, 1937 g.

*
Moje najranije detinjstvo se nije prekidalo i njega ću doveka nositi. Uopšte , tako se lako uživljavam u detinjstvo i mislim o njemu sa istim sentimentom.
*
U Bihać sam išao u gimnaziju i on je bio moj drugi zavičaj. Una je bila veza između jednog i drugog grada. (Bihaća i Krupe op.u) Zagledan u Unu, stalno sam putovao. Ta iluzija putovanja, dok stojim na mostu zagledan u reku koja protiče ispod, vodila me je u neke nove krajeve. Činilo mi se tako da sam stalno u pokretu.

*
Imao sam  sjajne profesore.  Najradije bih ih pobrojao po imenu. Svi su oni deo mog vaspitanja i odrastanja. Razgovori u pauzama su bili dragoceni, roditeljski. Spominjem Vujatovića, on je bio naš seljak ali je odlično govorio latinski. Pa profesora matematike Bandića, pa Anđeliju Putnik koja mi je predavala jezik.  Sećam se kako smo analizirali Ilijadu ili Smrt Smail-age Čengića. Ovo sam delo  a kasnije i Gorski vijenac ilustrovao.

 
Karanove fotografije Bihaća i Bosanske Krupe oko 1938 g.

*

Profesor crtanja Ivo Novaković zauzima posebno mesto. Bio je komunista koji je pola života proveo po zatvorima. Izuzetno kulturan, aktivan i okupljao je mlade ljude. Iz tih generacija su potekli oni koji su u Podgrmeču 1941 dizali ustanak.  Nekolicini nas koji smo pokazivali više sklonosti posebno je pomagao i dovodio nas je kući. Tamo smo počinjali slikati i uljanim bojama. I moj stariji brat je bio sa nama i slikao je sve dok je bio u gimnaziji. Onda je sav pribor koji smo nabavili od Nedeljka Savića iz Beograda ostavio meni:  kutiju uljanih boja i mali drveni štafelaj. Radio sam i reljefe u drvetu, kopirao Tomu Rosandića. Profesor Novaković nam je donio i prvu Istoriju umetnosti, Ozbornovu i ona je išla iz ruke u ruku, nismo mu je više vraćali.

 
Karanovi crteži sela i seljaka u Bos. Krajini

*
Ja sam Krupu moj rodni grad, napustio 1941 uoči Vidovdana kad je Hitler napao Rusiju, jer mi je stariji brat bio već angažovan u pokretu otpora i nije želio da ga ustaše hapse. Zajedno smo sjeli u voz i stigli u Beograd gdje smo trajno i ostali.
Ostavili smo sve što nas je vezivalo za djetinjstvo i prvu mladost, sve ono što će biti celog života jedina autentična unutrašnja svetlost i duhovna energija.

 
Crtež Mlinovi u Krupi, Desno Branje šljiva, Pećingrad

*
Ostrožac – dvorac koji dominira kanjonom Une slikao sam prvi puta 1937, ponovo sam se obreo u njemu 1971, na Likovnoj koloniji skulptora koji su radili u “bihacitu” bihaćkom mekom kamenu koji se lako obrađuje po vađenju iz kamenoloma a koji kasnije očvrsne.

  
Skulpture nastale na Koloniji ”Ostrožac”

*
U moju rodnu Krupu vraćam se 1971,  na nagovor Branka Bokana direktora muzeja u Bihaću, i radim spomenik streljanim žrtvama rata 1941. Spomenik je bio moj dug zavičaju.  Razume se, to nije moj poziv, ali je bila moja obaveza. Napravio sam pjacetu sa šest kružnih mozaika po dva metra u prečniku, i to na mestu gde je bilo streljanje Srba 1941. godine. S kolegama sam mozaik složio u Beogradu. U Krupi smo trebali složiti tekst u kamenu zida, u mekom bihacitu. Krupljani su bili dužni da pripreme tekst ali ga nisu imali. Ja sam uvek u džepu nosio Goranovu «Jamu», ono prvo posleratno izdanje. Često sam čitao poemu ali ne i pogovor Marka Ristića. Tamo sam našao kratak, lep i smisaon tekst koji smo napisali:

«Na onima je koji žive i životu hoće da služe, na nama je, da besmislu mržnje i smrti damo smisao ljubavi i besmrtnosti»

 
Karanovi mozaici u Bosanskoj Krupi posvećeni žrtvama fašističkog terora u 2 svjetskom ratu.

*
Posle vodim 8 godina letnju školu grafike na likovnoj koloniji “Krušnica” u Bosanskoj  Krupi.

   
 
 Likovna  kolonija ”Krušnica”, Bosanska Krupa

*
Taj posao ću sledećih 6 godina nastaviti u Novom na rijeci Uni na Likovnoj koloniji ”Rakani” (Osnovana 1985 g)

********

(2011 g . u Bosanskoj Krupi je otvorena Zavičajna zbirka umjetnina
Boška Karanovića, proglašena je nacionalnim spomenikom   Bosne i Hercegovine i jedina je permanentna postavka radova ovog velikog umjetnika op.u)

 

Likovna kolonija ”Rakani” osnovana 1985.
Karanovi portreti učesnika , organizatora i gostiju Kolonije.