*Šta je moj zavičaj?
Moj zavičaj je Bosanska Krupa… I sada kada izgovorim to ime -uzbudim se . Često živim s najranijim detinjstvom, sa svojom avlijom, sa svojom kućom i sa svojom porodicom. Najviše cenim to vaspitanje iz kuće i uveren sam da je ono osnovno iako, jasno ne stavljam ni školsko u drugi red.

*
Moj najstariji brat Dragan, bio je 20 g. stariji od mene, bio je naš uzor! On nas je svemu učio… Bavio se fotografijom. Drugi brat je od mene bio stariji 15 g., a treći samo 4 g. S njim sam išao u Bihać u gimnaziju. I on je bio moj uzor. Između nas je bila jedna sestra. U kući sam nekako uvek bio – mali Božo! Kada sam, kasnije , postao docent na Akademiji, majka je  – u onom svom divnom i blagom čudu – rekla ” I moj Božo – čovek!”

*
Najstari brat se bavio fotografjom. Imao je aparat na ploče, sa stativom. Mi smo išli kod njega u mračnu komoru i razvijali te ploče. Otuda, imam – iz najranijeg detinjstva – fotografije. To su dokumenti.

 
Majka,  crtež bajcom, 1943 g.  Desno – sa majkom i sestrom 1939g.

*
U trećem razredu gimnazije, to je sada, valjda sedmi razred osnovne, opsesija mi je bila umetnička fotografija. one su čak bile i izlagane. Sačuvao sam negative do danas. Fotografija je, možda, bila moj prvi kontakt sa nečim, neću reći likovnim, već – stvaralačkim.

*
Moje najranije detinjstvo se nije prekidalo i njega ću doveka nositi. Uopšte , tako se lako uživljavam u detinjstvo i mislim o njemu sa istim sentimentom.
*
U Bihać sam išao u gimnaziju i on je bio moj drugi zavičaj. Una je bila veza između jednog i drugog grada. (Bihaća i Krupe op.u) Zagledan u Unu, stalno sam putovao. Ta iluzija putovanja, dok stojim na mostu zagledan u reku koja protiče ispod, vodila me je u neke nove krajeve. Činilo mi se tako da sam stalno u pokretu.

*
Imao sam  sjajne profesore.  Najradije bih ih pobrojao po imenu. Svi su oni deo mog vaspitanja i odrastanja. Razgovori u pauzama su bili dragoceni, roditeljski. Spominjem Vujatovića, on je bio naš seljak ali je odlično govorio latinski. Pa profesora matematike Bandića, pa Anđeliju Putnik koja mi je predavala jezik.  Sećam se kako smo analizirali Ilijadu ili Smrt Smail-age Čengića. Ovo sam delo  a kasnije i Gorski vijenac ilustrovao.

*
Profesor crtanja Ivo Novaković zauzima posebno mesto. Bio je komunista koji je pola života proveo po zatvorima. Izuzetno kulturan, aktivan i okupljao je mlade ljude. Iz tih generacija su potekli oni koji su u Podgrmeču 1941 dizali ustanak.  Nekolicini nas koji smo pokazivali više sklonosti posebno je pomagao i dovodio nas je kući. Tamo smo počinjali slikati i uljanim bojama. I moj stariji brat je bio sa nama i slikao je sve dok je bio u gimnaziji. Onda je sav pribor koji smo nabavili od Nedeljka Savića iz Beograda ostavio meni:  kutiju uljanih boja i mali drveni štafelaj. Radio sam i reljefe u drvetu, kopirao Tomu Rosandića. Profesor Novaković nam je donio i prvu Istoriju umetnosti, Ozbornovu i ona je išla iz ruke u ruku, nismo mu je više vraćali.

 
Karanovi crteži sela i seljaka u Bos. Krajini

*
U kući je bilo živo sećanje o zbegovima,  o krajiškom ustanku i Golubu Babiću, moj đed je bio njegov sekretar (1875). Čuveni izveštač i arheolog Evans je u pismima (”Ilirska pisma” 1875.) koje je slao u London detaljno pisao o svim tim ratnim pomorima i na dvije strane je opisao ubijanje Karanovića… Majčin strah od rata, progona i ubijanja ostao je jak iz prošlog veka , ustvari ta psihoza nikad nije napuštala kuću, uprkos uspešnom radu, divnom detinjstvu i finom, gotovo sentimentalnom odnosu među ukućanima.

 
B. Karanović – Ručak na njivi, seoski sajam,  Bos. Krajina 1939 g.

*
Italijani su prvi ušli u Krupu, 1941. U početku nije bilo ustaša. Ustaški odred je došao kasnije, s Banije. Brat je pred rat počeo studirati veterinu u Zagrebu i tamo se uključio u napredni (antifašistički p.u) pokret otpora. Žandarmi su više puta pred rat dolazili i premetali kuću. Jedne večeri kolega iz gimnazije ubaci kroz kapiju cedulju da je u Glini počelo protjerivanje i klanje. Otac i majka su shvatili da nama muškima više nije mesto u Krupi i organizovali su sa jednim od naših ”momaka” put do Beograda, čak su kupili i neke propusnice koje nam je prilikom prvog pregleda voza jedan kontrolor ustaša pocepao. Naši radnici ”momci”, koje smo mi, deca , veoma respektovali, bili su muslimani. Majka ih je isto uvažavala – imali su stalno mesto i platu, bila sezona ili ne.

*
U Beograd smo došli na Vidovdan, 28 juna 1941 . godine. Posle nas u Beograd su došli i moji roditelji i sestra sa detetom. Otac je došao pravo iz zatvora i od streljanja ga je spasio jedan domobranski kapetan koji im je ozeo sve dragocenosti, satove, nakit, prstenje.

*
Beograd sam osvajao deo po deo. Često sam u ta ”osvajanja Beograda” išao tramvajem, vozeći se dvojkom u krug. Još prije sam u Politici čitao o Josićevoj školi slikanja i počeo sam je tražiti. Kad sam posle izvesnog vremena pronašao Mladena Josića on me odmah, kao i mnoge druge oslovi sa ”sine”i to mi je bilo veoma drago. Odmah mi je rekao: ”Ti si izbeglica , sine, nećeš ništa plaćati”.

*
Kod Josića sam upoznao mnogo zanimljivih ljudi između ostalih i Stojana Ćelića. I ostaćemo prijatelji – sve do njegove prerane smrti. Zajedno smo išli na crtanje zajedno smo išli na slikanje… I to je bilo svakodnevno viđanje svakodnevno druženje! Posle časova kod Josića šetali smo sve do policijskog časa. Vremenom smo počeli da nabavljamo i marksističku literaturu… Bombardovanje Beograda nas je posebno združilo. Onda smo dva po dva odlazili u odred (partizane op.u). Mene su držali u komandi područja, radio sam u tehničko –umetničkoj sekciji, crtao sam radio portrete, radio sam naslovne strane za novine u linoleumu, to su bile moje prve grafike!

*
Kada sam došao posle na Akademiju, Milunović nam je bio ideal. Slušao sam ga otvorenih usta. Njegove pohvale su za sve nas značile veoma mnogo. Kod Mila sam bio godinu dana dok nije sa Lubardom otišao u H. Novi da bi tamo osnovao umetničku školu. Kasnije sam nastavio kod Kuna ali nisam uspostavio pravi kontakt pa se prebacujem kod Tabakovića i kasnije godinu dana kod Gvozdenovića. Čim je Čelebonović 1947 došao iz Pariza preseljavam se i kod njega.

*
Sreten Stojanović je posle Tome Rosandića došao za rektora Akademije, odmah nas je okupio oko sebe, ustvari postao je naš duhovni otac. Posvećivao nam je dosta vremena i pričao o svemu naročito o Akademiji. Ja sam diplomirao slikarstvo i želio sam nastaviti magistraturu. Međutim profesori su se dogovorili da me prebace na grafiku, pošto sam uz svoje slike, sasvim slučajno podneo i jednu grafičku mapu. To mi nije bilo drago. Htio sam da prekinem dalje studiranje. Ipak na nagovor Stoletov (Ćelić, op.u) upišem magistraturu na grafici kod prof. Mihaila Petrova. Posle godinu dana Sreten je rekao «Dosta! Napolje» Mislim da je on hteo da obnovi nastavnički kadar iz redova Akademije i studije koje po pravilu traju dve godine skratio je na jednu.

*
Sreten (Stojanović) je želio sačuvati taj novi duh Akademije koji se razlikovao od Umetničke škole i zbog toga je nas postavio za asistente(1949 g ). Ne sećam se da je bio neki konkurs. Iste godine Branko Šotra od Umetničke škole gradi Akademiju primenjenih umetnosti. I sva razlika , kao i sav antagonizam, koji skoro sve do danas traje, počiva na ta dva različita koncepta edukacije.

*
Bilo je tu masu novina i neke stvari su bile pobrkane. Marko Čelebonović, i on je bio komunista,  dolaskom iz Pariza na jednom sastanku kaže « Danas je umetnost eksplodirala». Sa nekim kolegama smo se i politički razišli i to je bilo za ceo vek. Već 1951. godine stvara se grupa «Samostalni», isto figurativci. Nosimo izložbe tada u Zagreb, Ljubljanu i širom Jugoslavije.

*
Sve što sam čuo od prof. Petrova za mene je ispisano zlatnim slovima. Znam da mi je govorio «Kada se izgubiš, vrati se ikunabuli». Prvom drvorezu iz 15 veka koji je nastao pre Direra. Za mene je to bila važna pouka. Nastavu sam i započinjao – ikunabulma. Tako sam sastavio svoj program nastave. Od 1953. imao sam divnog saradnika i kolegu na istom poslu, Mladena Srbinovića a kasnije Miodraga Rogića i Marka Krsmanovića. Kad-kad se piše da sam ja «otac srpske grafike». To ne mogu sebi pripisati jer ako je neko otac srpske grafike onda je to Mihailo Petrov. To stalno ponavljam!

*
Za nastavnika je bilo najvažnije da napravi atmosferu za jedan uzbudljivi, kolektivni rad. Mislim da sam u tome i uspevao da navedem studente da zavole studije ali i da , tako, zavole mene. To mi je omogućilo da iz njih izvučem maksimalni kvalitet i da ih nateram na sistematski prilaz učenju likovnog jezika. Nastojao sam da oslobodim njihovu kreativnu moć, imaginaciju, značaj apstrahovanja i stvaranje vlastite poetike.

 
Sa sinom Rodoljub u ateljeu, Izložba Karan i studenti

*
Prva velika izložba iz 1951, dug škole prof. Petrovu, bila je izložba studentske grafike iz prvih 10 godina rada Grafičkog odseka. U nedostatku sredstava, katalog sam nacrtao i napisao rukom. Taj dokument čuvam. To je bio temelj Grafičke zbirke studentskih radova koja će u narednih 50 godina narasti u zbirku preko 70 000 studentskih ostvarenja! Više je grafičara koji su svoje mape i posle studija dopunjavali. Zbirka je sređena, s kartotekom i mapama i to je bila moja briga svih ovih godina.

 
U grafičkoj zbirci studentskih radova  i sa svojim studentima 1978 g.

*
1953 u Ohridu je održan 3 kongres Saveza likovnih umetnika Jugoslavije gde sam se založio da se grafika posebno neguje u našim udruženjima i gde su organizovane sekcije grafike u udruženjima. Sekciju Saveza sam vodio ja uz Jakca, predsednika i Marka Čelebonovića, generalnog sekretara. Pravili smo zajedničke izložbe i tu su se razvila istinska prijateljstva. 1954 smo organizovali prvu jugoslavensku izložbu u Zagrebu a zatim je pokazana i na Bijenalu u Veneciji. Tako je počelo predstavljanje u širokim svetskim okvirima. Grafika je bila pogodan medij kulture i međunarodne razmene.

 
B. Karanović – Selo na Ohridskom jezeru, Una kod B. Novog

*
Ja sam bio jako vezan za porodicu. Ljuljao sam kolevku i rezao drvorez. Meni je žena radila dok sam ja studirao. Moram reći da sam pored profesorske plate, sredstva za život zarađivao od primenjene umetnosti, od diploma, čestitiki. Pošto je Trajanka bila zadužena za decu i kuću ja sam morao raditi za dvoje.

 

 
Boško i Trajanka na Ostrošcu 1972 g .  i na izletu 1980 g.

*
Ja sam 1970 napravio spomenik  streljanim žrtvama rata 1941  u Krupi. To je bio moj dug zavičaju. Razume se, to nije moj poziv, ali je bila moja obaveza. Napravio sam pjacetu sa šest kružnih mozaika po dva metra u prečniku, i to na mestu gde je bilo streljanje Srba 1941. godine. S kolegama sam mozaik složio u Beogradu. U Krupi smo trebali složiti tekst u kamenu zida, u mekom bihacitu. Krupljani su bili dužni da pripreme tekst ali ga nisu imali. Ja sam uvek u džepu nosio Goranovu «Jamu», ono prvo posleratno izdanje. Često sam čitao poemu ali ne i pogovor Marka Ristića. Tamo sam našao kratak, lep i smisaon tekst koji smo napisali:

«Na onima je koji žive i životu hoće da služe, na nama je, da besmislu mržnje i smrti damo smisao ljubavi i besmrtnosti»

 
Karanovi mozaici posvećeni žrtvama fašističkog terora u Bos. Krupi

*
Nećete verovati – profesor Akademije već 40 godina, a u grafici samouk?! Kad sam u partizanima napravio prve linoreze bilo me je sramota da kažem da iako sam student slikarstva, ne znam da režem linoreze. Kasnije smo, šezdesetih, Mladen (Srbinović), Stole (Ćelić) i ja ozbiljno zagrizli u grafiku. Znali smo ostajati do sitnih jutarnjih sati radeći grafiku. Koristili smo ferije, kada nema časova i kada smo mogli koristiti mašine i čitav taj prostor bez ograničenja. Ova saradnja, pokretanje grafike u boji po prvi put, zajedničko izlaganje, bili su presudni za mene! To je bila podrška koju nikad ne mogu zaboraviti. Istovremeno grafika u boji mi je zamenila slikarstvo. Trudio sam se u nastavi, i u svom radu, da ekonomičnost grafike u boji naročito potenciram.

*
Ja sam bio profesor. Profesura se morala braniti vlastitim radom, i ja sam toga bio svestan. To znači da je trebalo, u isto vreme, naći mesta za dva posla istovremeno, onaj nastavnički i vlastiti, umetnički. Znao sam provesti deset do petnaest sati u školskoj radionici i nikad mi nije bilo teško niti  žao tog vremena. Uporedo su išla ta dva posla. I kako su moja istraživanja u grafici napredovala tako se razvijao i program nastave grafike.

 
 Karan u otvorenom ateljeu

*
Grafika se umnožava, i njen smisao i jeste da dođe do najšire publike. Ona je u onom finom smislu jeftina umetnost i zbog toga može da uđe u svaku kuću. Za mene je jako važan onaj koji poseduje moju grafiku! Mi smo insistirali i na grafici malog formata, na čestitkama koje radim već 45 godina. Mi smo čestitke koje su činili odžačari i prasići zamenili umetničkim motivima, pravili smo novogodišnje vašare u Grafičkom kolektivu i Majske izložbe koje su svake godine prezentovale srpsku grafiku. Mi smo na ugledu na druge pokrenuli i Klub prijatelja grafike gdje se dobra grafika prodavala kataloški…

 
Boško u ateljeu 1970-ih,  izrada tapiserije 1967 g.

*
Kod mene su i slikarstvo i grafika i tapiserija ravnopravne u stvaralaštvu. Iz grafike potiče sve: i tapiserija, i mozaaik, i sve ostalo. Onu svedenost gledanja i mišljenja, koju sam dotakao u grafici, pokušavam da sprovedem i u drugim likovnim oblastima. Ja sam često gazio po onoj opasnoj ivici gde se osvajao novi teren. To mi je i škola nametnula ali i moja lična radoznalost. Tako su nastale i neke nove tehnike, recimo linogravura, koja je nastala u školi na časovima. Danas je postala praksa grafičara, a nastala je iz školske nužde!

  
Karanove tapiserije: Kompozicija, Sastanak, Pijaca

*
Studente sam podsticao da razviju imaginaciju, da razviju ono što se pamti, ali i da shvate šta znači apstrahovati, kako se doživljaj prenosi u mozak, kako iz mozga u srce, a kako iz srca u ruku… To je za mene osnovno u prilazu poetici! Tako sam ih uvodio u likovnu kulturu. A poetika je potpuno lična stvar. To je lična moć!

*
Mene su čak kritikovali na Akademiji da stvaram «zaklete grafičare». Grafikom se bave i slikari i grafičari. Problematika je ista samo su sredstva različita. Ali moć i vrednost grafike je njeno umnožavanje jer ona stiže tamo gde slika ne stiže – to je njena misija.

*

Ja sam ostao figurativac do kraja. Volim pejzaž. Volim otići u prirodu, praviti skice i akvarele. Ja nosim jedan mali blok, zabeležim to što ostavi utisak. Na osnovu tih beležaka kasnije u ateljeu pravim slike. Tako sam oslobođen direktnog kontakta i uticaja pejzaža.

 
Una u Rakanima, crtež iz kog je kasnije nastalo ulje

*
Moram ti za kraj reći nešto što me kao fenomen zaokuplja a to je prolaznost. Mi smo na svojim fotografijama zabilježili ljude i vreme koje prolazi. Za mene je sva vrijednost u familiji jer sve ostalo i vlade i sistemi i države su prolazni.
Neka svet ide svojim putem a ti gledaj svoja posla, svoj zanat i svoje obaveze.

(Boško o svom životu u knjigama:
”Kolevka reke ” Miloša Jevtića, 2002
”Tragovi, lica, predjeli” Jovice Marčete, 2004
i u ličnim pismima i razgovorima.)

 

 
Una sanja Adu, ulje, 1988 g. – Otava, Šepići, 1994

 

…